Kratke pesme i priče

Тренутак

У једном трену се заврши све,
у једном трену ништа више важно није.
Обасја те светлост, а онда тама повуче у вечност.
Ране више не осећаш,
само се најмилијих још сећаш.

Пролазе ти слике од рођења,
као на неком телевизору пуном орхидеја.
У једном трену више не осећаш, више те нема
и не знаш шта ти се даље спрема.

Покушај да заборавиш вуку те још дубље,
у несагледиве људске бездане,
без почетка и краја,
без среће и сјаја.

И док са неизмерном сетом тонеш све дубље,
ствари око тебе постају грубље и грубље.
Реалност не примећујеш и не желиш да осетиш,
у појединим тренуцима зажелиш да се светиш.

Страх од новог неуспеха појачава унутрашњи немир,
у очима ти постаје мали и свемир.
Поглед прикрива лик незнанца,
који те постепено претвара у странца.

И док ћутљиво тражиш сламку за спас,
у себи вриштиш на сав глас.
Надаш се бољем сутра,
али туга победи сваког јутра.